Само Поречје има свој ужи и шири смисао. У ужем смислу обухвата котлину која на истоку полази од Преких вода на планини Кукавици ( k.1441) и иде на север линијом која чини развође између Чукљеничке реке и њене десне притоке Мале реке, с једне стране, и Слатинске реке с друге стране, све до била рударске чуке (k.291). Северну границу чини замишљена линија која полази од коте 291 на крајњем северу рударске чуке и иде на запад до јужних коса хисарске чуке. Западна страна Поречја полази од Арапове долине на Хисару, и иде на југ између села Доња Јајина и Шишинца, и избија на потес Каменито било (k.288) изнад ушћа Сушице у Ветерницу, одатле иде по развођу Ветернице и њене леве притоке Сушице до изнад села Мирошевца и завршава се на усамљеном купастом вису Умац (k.447). Јужна граница полази од Умца, сече реку Ветерницу и избија на вис Чапљак код Бунатовца (k.1189), и завршава се на Кукавици код Преких вода. У ширем смислу у појам Поречја улази и мала област Сушица у сливу истоимене реке.
Рељеф
Поречје је формирано у плиоцену тектонским покретима земљине коре. У насталу тектонску потолину продрла је слатка вода панонског језера и формирала један од његових најјужнијих рукаваца, лесковачко језеро. Таласи језера створили су терасе по ободу котлине. Једна од од највећих тераса носи назив Шиљегарник и налази се на 795 м надморске висине. Када је у каснијим периодима дошло до отицања воде из Панонског језера настало је повлачење воде из лесковачког језера у правцу севера, и то прво из највиших делова а потом из нижих. Период отицања био је дуг, па је језеро стварало бројне терасе и подове по ободу котлине. Највиша језерска тераса била је на око 810-840 м, а најнижа на 230-360 м.. Поред језера и реке су стварале своје терасе. Реке су по језерском дну изграђивале своје долине, разбијајући језерско дно у комаде. Својим меандрирањем створиле су алувијалне равни.
У рељефу доминира планина Кукавица, са Влајином као нјвишим врхом 1441 м.
Планински део је сав под буковом и храстовом шумом. Поред планине у рељефу издвајамо и зону побрђа, и то простор од 290 до 550 м. Зона побрђа је настала дејством разних сила, пре свега воде, и избраздана је долинама и долиницама, па данас представља сплет благо заобљених брегова и брежуљака, чији површински слој чине дебеле језерске наслаге.
Равница захвата 25 до 30 % простора области. Дуга је око 20 км а широка 3-5 км.
Геолошки састав је веома разноврстан, основу чине кристаласти шкриљци, који се јављају у два комплекса. Доњи слој чине лискунски парагнајсеви и албитске стене. По свом постанку овај слој припада архаику и пртерозоику. Усерију кристаластих шкриљаца утиснути су гранити. Језерски седименти су састављени од глина, песка и конгломерата, а преко њих леже флувијални наноси.
Клима
Пошто немамо податке за Поречје , користићемо податке са метеоролошке станице у Лесковцу. Положај, облик уз остале географске услове, утицали су да се лесковачка котлина у термичком смислу понаша доста другачије од суседне врањске котлине, која је јужније. Средња годишња температура је 11,4°C па се лесковачка котлина убраја у топлије пределе Србије. На овако високу средњу годишњу температуру пресудан утицај имају високе летње и ранојесење температуре и благе зиме. Само јануар има негативну средњу месечну температуру (-0,5°C) а средња зимска је 1°C. Насупрот њима, најтоплији месец је јули са 22,4°C и август са 21,8°C а средња летња температура је чак 21,3°C. Пролеће је незнатно (за 0,2°C) топлије од јесени, што потврђује изражену термичку континенталност. Дакле, може се рећи да су зиме благе а лета топла, чак жарка. У односу на јужнију врањску, лесковачка котлина је топлија, нарочито током лета и у вегетационом периоду.
За потпунију оцену термичких карактеристика и успешну биљну производњу није довољно знати средње температуре, већ и оне екстремне. Апсолутна минимална температура у Лесковцу забележена је 5. фебруара 1950. године и износила је – 29,5°C а апсолутно максимална 14. августа 1952. године са вредношћу од 41,5°C. Према томе, апсолутна амплитуда је веома велика и износи 71°C.
Допуна потпунијем познавању термичких карактеристика је познавање учесталости карактеристичних дана. Лесковачка котлина има годишње 98,3 мразна дана (тmin < 0°C) са највећом учесталошћу у јануару (24,4 дана), децембру (20,1 дан) и фебруару (18,9 дана) а у периоду мај – септембар потпуно изостају. Ледени дани (тmax < 0°C) су ретки и годишње их је свега 15,3. Насупрот овим данима су летњи и тропски дани. Лесковачка котлина има годишње 95,5 летњих дана (тmax > 25°C) са највећом честином у јулу (22,5), августу (22,0) и јуну (18,1), сасвим мало их је у марту (1,9), а изостају у периоду новембар – фебруар. Тропски дани (тmax > 30°C) су ређи – свега 47,2 у току године. Најчешћи су у августу (15,8) и јулу (14,8). То значи да је у току ова два летња месеца сваки други дан са температуром вишом од 30°С што ову котлину сврстава у најтоплије пределе у Србији.
Осунчаност је такође, веома важан климатски елемент за успешан раст и развој биљака. Просечно годишње осунчавање Лесковачке котлине је 2067 часова што чини 49,7% од потенцијалног за ту географску ширину. Разлог оваког умањеног годишњег осунчавања је увећана средња годишња облачност од 5,5. Наравно, најдуже трајање сијања Сунца је у летњим а најкраће у јесењим и зимским месецима.
Најосунчанији је јули са 340,4 часова што је 73,2% потенцијалног а у периоду мај – септембар осунчавање је дуже од 50% од потенцијалног. Веома је важно што јеосунчаност велика у септембру (56,8% потенцијалног) јер то повољно утиче на сазревање многих повртарских и воћарских култура као и винове лозе. Најкраће трајање сијања Сунца је у децембру, свега 57 часова или 20,3% од потенцијалног за тај месец и ту географску ширину.
Плувиометријске карактеристике
Лесковачка котлина, као и остале јужноморавске котлине, одликује се малом годишњом сумом падавина. Плувиометријски режим је такав да се велики део падавина излучу у топлијем делу године што због изразито високих температура нема значајнији ефекат на биљке. Годишња количина падавина у Лесковачкој котлини је 598 mm. У вегетационом периоду излучи се 317 mm што је 53% од укупне годишње количине. Дакле, тек нешто мало мање од половине укупних падавина излучи се у ванвегетационом периоду. Максимум падавина је у мају (70 mm) а појављује се и слабо изражен секундарни максимум у октобру. Најмање падавина је у јануару (35 мм) а малу количину имају још и март и јули. Овакав плувиометријски режим је карактеристичан за места са истакнутом континенталношћу. Гледано по годишњим добима, готово једнака количина падавина је у пролеће и јесен а лето је само мало кишовитије од зиме. Највлажније годишње доба је пролеће (165 mm) а најсувља је зима (132 mm), па се ипак може рећи да су падавине готово једнако распоређене током године. Овако мала количина падавина излучи се у, свега, 102 дана па је интензитет падавина доста велики – 5,9 mm по дану. Падавине су најчешће у мају (11,8 дана) и априлу (10,1 дан) а најређе у августу (5,6 дана) и септембру (6,0 дана).
Хидрографија
Поречје је водом најбогатији регион котлине у текућим водама. Ветерница је његова највећа река. Ова лева притока Јужне Мораве има своје извориште на јужном ободу котлине Пољанице. Формирана као река, она код Големог Села улази у клисуру која се по њој назива Ветерничка клисура. После 20 километара пробијања кроз планинске теснаце, Ветерница се, испод села Вине, ослобађа клисуре и улази у поље, то јест у равни део Поречја. Док тече Пољаницом и клисуром, Ветерница има велики пад и брз ток. У Поречју се она смирује и тече полако све до свог ушћа у Јужну Мораву на око 7 километара североисточно од Лесковца. Услед малог пада кроз Поречје, Ветерница гради многе меандре, корито јој је нестабилно, а обале често веома плитке. У пролеће, када се топи снег у планини и у доба плахих пљускова, њено корито се лако напуни водом, па река плави не само појас земљишта непосредно поред обала, већ захвата и шире подручје равнице.
Иако и у Пољаници и клисури прима многе потоке и речице, Ветерница тек у Поречју прима своје главне притоке. На простору дугом 11 километара у њу се уливају пет њених притока које силазе са Кукавице.
То су Буковоглавка, Горинка, Брзанка, Вучјанка, Накривањска река и Шаиновачки поток. Све се ове речице и реке уливају у Ветерницу с њене десне стране, док с леве стране има само једну значајнију притоку – Сушицу. Поред Сушице, може се навести и Ботуња као још једна мала река која се улива у Ветерницу с њене десне стране.
Река Вучјанка је десна притока Ветернице, у коју утиче код места Жабљане. Дугачка је 18 km, са протицајем од око 1 метар кубни у секунди.
учјанка извире на планини Кукавици, на око 1.100 метара надморске висине, али се сматра да прави ток Вучјанке почиње спајањем Големе и Мале реке код Јасичког равништа на ерозивном проширењу где се налази хотел „Влаина” (686 m надморске висине) Вучјанка тече уском долином, њено корито је дубоко, а у средњем делу тока, испод села Збежишта и потеза Соколица, прелази у кањон дубине до 300 метара са окомитим странама високим преко 100 m.[
ека у кањону на дужини од 2 km има пад од 300 метара, па је корито пуно вирова, водопада и слапова. Посебну пажњу људи у овом кањону изазивају бројни камени лонци или казани. Они су флувијални ерозивни облици који настају на местима где се јавља снажна еворсија, вртложасто кретање водене масе и речног материјала којег она носи. Временом се на тим местима формирају бунараста удубљења у стеновитом речном кориту. Лонци изнад хидроцентрале носе назив Ђокини вирови. Они су удубљени у кристаласте шкриљце а поређани су степенасто, једни испод других, од највећег до најмањег. Представљају туристички атракцију не само Вучја него и целе Лесковачке општине.
Поред ових камених лонаца, постоји још један, низводно од хидроцентрале и кањона, познат као Девказан. За њега су у народу везане многе легенде. То је највећи камени лонац по површини у кориту Вучјанке.
Река има максималну количину водe с пролeћа, када су чeста изливања, а минималну у току лeта, када јe водостај изузeтно низак. Ово јe послeдица кишовитог пролeћа и отапања снeга, као и изразито сушног и топлог лeта. У пролeћe, када наступи кишни пeриод и када сe отопи снeг, Вучјанка набуја и корито можe постати тeсно, па сe дeшава да сe излијe из свог корита. Слив Вучјанкe, узводно од Вучја, готово у цeлини јe пошумљeн. Мeђутим, и порeд изванрeднe пошумљeности, због вeликих нагиба топографскe површинe и гeолошког састава тeрeна, Вучјанка носи много матeријала, а у врeмe поводња ваља и крупнe стeновитe блоковe.
Биљни и животињски свет
Флора и фауна Поречја је веома разноврсна, што је по следица конфигурације терена, климатских и хидрографских одлика. Планински део је сав под буковом и храстовом шумом. Поред тога расту граб , јасен, клен, зова , јасика, дрен и липа. Некада је у планини растао и кестен, отуда у Кукавици локалитет Коштанска долина и Коштански поток. Растао је и бор о чему сведочи локалитет Боровик. На странама планинских коса јављају се пропланци под травом и разним ароматичним биљем. Зато су планинска пространства одувек служила као пасишта, па су у њој сељаци подизали своје бачије и торишта. Флора Кукавице се одликује великим бројем лековитог биља. На крчевинама букових шума нађене су велике количине велебиља. Кукавица је богата дигиталисом , који је заступљен са неколико врста. Познат је и вунасти дигиталис који се користи за добијање супстанци које су не заменљиве за производњу лекова за болести срца.
Дивљач је разноврсна. Најзаступљеније врсте су зечеви, лисице, вукови, срне, јазавци, дивље свиње итд. Од птица има врабаца, сова, јаребица, косова, детлића, фазана, грлица, гавранова итд. Међу инсектима јављају се осе, муве, комарци, лептири, стршљенови итд.
