Историјат

Кратка монографија Вучја – Почеци

Вучје се заселило на месту где се Вучјанка ослобађа планинског теснаца и улази у поље и где се у њу улива Бачинац (Бачински поток), на 17 км јужно од Лесковца. С тим што Бачинац тада није ишао својим садашњим током паралелно са Вучјанком, већ је падајући са Ките текао својим током до одприлике садашње продавнице МегаСан па скретао улево садашњом улицом „Светозара Крстића“ и уливао се у Вучјанку негде код данашњег сеоског крста, дакле на раскрсници код „Брашнаре“. Највећи број кућа старог Вучја подигнут је на завршним обронцима Кукавице, а мањи број на речном наносу Вучјанке. Ново Вучје настало је исто једним делом у равници, и то у правцу Лесковца и Жабљана, и једним делом у правцу села Брза. У састав Вучја улазе и два засеока, Шутилица (или Шутилница) и Збежиште (Жбејште), чисто планинска села са надморском висином од 600 и 900 метара.

У целом Поречју, ни једно село није више у планини и у равници под планином него што је Вучје, и ни над једним селом се није тако планина нагнула као што је над Вучјем, дајући овом месту нарочиту лепоту.

Како је Вучје добило име не зна се са сигурношћу. Према „Повељи књегиње Милице и синова јој Стефана и Вука“ из 1395, а и раније у доба кнеза Лазара, Вучје се звало Бучје. Ово име село је задржало дуго, па је било и људи који су га тако звали до сам крај XIX века. О овоме сведочи наш познати етнолог и етнограф Милан Ђаков Милићевић који је после ослобођења од Турака скупљао материјал за своје књиге „Краљевина Србија“ и „Живот Срба сељака“. Он је од извесног Стојана Стевановића из Бунуше забележио легенду о Николи Скобаљићу. У овој легенди се наводи како је Никола Скобаљић видевши да му је неко спутао коња проклео: „Ко ми данас спута коња да Бог да му пород до века био спутан око врата“. Стојан је о томе сведочио Милану Милићевићу, а овај касније записао: „И дан данас у селима Бучје и Брза има много гушавих људи“.

Село Бучје (касније Вучје) могло је добити назив по томе што се заселило на месту где је било доста густе букове шуме, али и по буци (бука) коју је брза Вучјанка стварала силазећи са планине нарочито на месту Соколица , па наниже до самог села и кроз село. (Вода много бучала). Током времена име Бучје претворило се у Вучје. Ово име које Вучје и данас носи има другачије корене. По сведочењу извесног Крсте Димитријевића из Вучја, из 1961, године (тада имао 82 године) које је дао Храниславу Ракићу, лесковачком историчару, Вучје је добило име по вуцима (курјацима).

„Кад су се први људи овде насељували, земља около била је под густу шуму и имало је млого звериња, мечке, лисице, вуци. Један дан кад су ишли на пашу, један од биволи од некога сељака зашја је дибиње у шуму куде су га напали курјаци, а један му рипнуја на грбину и забија зуби у шију. Бивол је, викав, збраја кожу на врат да курјак не мож да извуче зуби. У дивљи трк бивол је с вука на грбину пројурија кроз село до обор од свога газду. Од тд сељаци викав овој место Вучје“.

Водe: Река Вучјанка – жила куцавица Вучја

У свом изворишту под Влајином и Бунатовцем у срцу планине Кукавице, река Вучјанка не носи исто име нити тече једним воденим током, већ као две мање реке Голема И Мала река. Тек на саставу ових двеју река на Јасичком равништу настаје Вучјанка. Голема и Мала река, пре него што се слију у један ток добијају воду из разних удолина, па су обе пре састајања богате водом. Када се вода ових двеју река споје у један ток, Вучјанка добија још јачу снагу, а корито постаје дубље и шире. Испод села Збежиште и Дубрава, Вучјанка добија кањонски облик нарочито испод Соколице, стене високе више од 100м. На почетку кањона, направљена је мала брана која захвата воду и шаље је у канал издубљен у стенама испод Скобаљић-града. Канал је дугачак неколико стотина метара и на његовом крају вода се улива у металну цев дужине 150м, који даље спроводи воду до турбина хидроцентрале саграђене 1903. године, једне од најстаријих у Србији. Испод хидроцентрале, Вучјанка даље тече кроз Дев-казан и даље ка селу каменитим коритом. После другог светског рата, корито Вучјанке је регулисано, почев од хидроцентрале па све до села подигнуте су камене бране за успостављање брзине воде.

Земљиште

Како је Вучје највеће село у Поречју, тако заузима и највећи атар од око 3800ха, док је под шумом око 3200ха. Земља у атару Вучје носи следеће називе:

1. Њиве: Кокошињак (испод Рашин-Лаз), Црвени брег, Лојште, Дугачки рид, Лимчиште, Терзијско ливаче, Цолкина бара, Доње врбе, Мариче (иза основне школе), Липар, Јасен, Кадаловица, Селиште, Конопљиште, Тршевине, Церовица…
2. Ливаде: Големе ливаде, Црна бара, Белопотачко…
3. Забели (забрани): Жабљански камен, Самарић, Код Кулу, Арничке, Репиште, Беженија, Огледало, Бачевине, Свињарник, Бачинац, Клатен камен, Кршене буке, Јазбине, Рамни камен итд…

Становништво Вучја

Вучје је подељено у десет махала: Дининска (испод Самарић), Туловска (одма до Дининску), Ђорђијинска, Ковачови, Павловци или Матинци, Ма’ла уз Бачинац, Крстинска, Денишкиним, Ћиринска ма’ла и Колонија.

По попису становништва из 1961, који сам ја користио као извор, у Вучју су живеле следеће фамилије:

1. Дининчки – десељеници из Островице (Пољаница)
2. Толинци – староседеоци
3. Муњајци – староседеоци
4. Д’Станковчки – староседеоци
5. Тошинчки – староседеоци
6. Матинчики – досељени из Македоније, из скопске регије
7. Ђорђијини – досељени из Трупале
8. Бачинкини – староседеоци
9. Вујинчки – староседеоци
10. Миткини (Чунгурови, неки из фамилију чукаја у чунгур) – староседеоци
11. Филипови – староседеоци
12. Туловчки – досељени из Тулова
13. Анђелкови – староседеоци
14. Кованџици – досељени из Масурице
15. Ђуркини – староседеоци
16. Станојлини – староседеоци
17. Колини – староседеоци
18. Цолкини – староседеоци
19. Ковачови – староседеоци
20. Шумарови – досељени из Пољанице
21. Пејковчки – староседеоци
22. Митрови (Ћиркини) – староседеоци
23. Јанаћковчки (’енаћови) – досељени из Великог Војловца
24. Шешини (Пешиним Илије) – староседеоци
25. Ћиринци – староседеоци
26. Миленковчки – досељени из Великог Војловца
27. Павловчки – досељени из Македоније (околина Тетова)*
28. Станишљови – досељени из Македоније (околина Тетова)*
29. Великинци – досељени из Македоније (околина Тетова)*
30. Славкови – досељени из Македоније (околина Тетова)*
31. Генини – староседеоци
32. Весини – староседеоци
33. Терзијци – староседеоци
34. Моркини – староседеоци
35. Ванцини – староседеоци
36. Ђорини – староседеоци
37. Конинчки – староседеоци
38. Шишкови – староседеоци
39. Горчини – староседеоци
40. Сикини – староседеоци
41. Ристини – староседеоци (од Терзијци)
42. Мијајлови – десељени из Македоније
43. Златини – староседеоци
44. Нацкини – староседеоци
45. Маргитини – староседеоци
46. Денушкини – староседеоци
47. Мијалкови – пореклом из Накривња
48. Мичинци – староседеоци
49. Ицини – староседеоци
50. Д’Петровчки – староседеоци

*Родови Павловци, Великинци, Станишљови и Славкови воде порекло од једног претка, извесног Деда Мате, који се доселио из Македоније, из околине Тетова, па сви ови родови припдају једном роду – Матинском.

Занати… Воденичарство и ваљавичарство… Индустрија

Вучјанци су, као и суседни Накривчани од давнина умели да користе механичку снагу воде што је погодовало развоју воденичарског заната и изградњи воденица. По томе су били познати у целој лесковачкој котлини. Чак и данас када постоје савремени електрични млинови, у Вучју постоје, а поједине и дан данас раде ове воденице: Матинска, Дилавер-бегова (Бачинска), Ђурђијинска, Шишкова-Аџијска (код гробље), Стара воденица – Мијајлова, Нова воденица – Конинска, Дининска, Дине Ковача воденица, Ициним воденица и на крају Мичинска – Мендина воденица.

Осим воденичарства, Вучјанци су се бавили и ваљавичарством. Без овог заната не би била могућа израда сукна, а од сукна је прављена народна ношња (одело). Некада су у Вучју постојале две ваљавице: Живкова и Дининска.

Поред воденичара и ваљавичара, по попису Удружења занатлија у Лесковацу из 1969. године који сам користио као извор, у Вучју је било регистровано 65 занатских радњи: 8 зидара, 2 ковача, 4 дрвостругара, 3 кројача, 1 содаџија, 1 млинар, 1 фотограф, 3 посластичара, 2 леблебџије, 3 вршача, 2 превозника, 2 стаклорезца, 1 поткивач, 1 молер, 1 пекач ракије, 1 вуновлачар, 14 столичара, 2 столара, 3 штрикера, 3 опанчара, 1 бојаџија, 1 фарбар, 4 берберина и 1 електричар.

Има нешто посебно карактеристично за појаву индустрије у лесковачкој котлини, да се прво индустријско постројење није јавило у граду већ на селу… тамо где је био знатан број примитивних воденица и ваљавица на брзим речицама и потоцима, чија је снага покренула та постројења.

Дакле, велики број воденица на Вучјанки, чији је капацитет премашивао потребе локалног становништва, представљао је у неку руку прве облике индустријске делатности. До прве индустрије требало је учинити само је један корак, и тај корак начињен је само неколико година после ослобођења од Турака. У привредном развоју Вучја година 1898. од судбоносног је значаја. Да којим случајем Мити Теокаревићу и његовим ортацима није пала на ум идеја да радионицу гајтана поставе у воденици на Вучјанки, ко зна да ли би било коме пало на памет да у забаченом Вучју подиже било какву индустрију. Мита Теокаревић, отац још чувенијег Лазе Теокаревића, један од петорице оснивача прве гајтанаре у Стројковцу, и сувласник друге гајтанаре у Вучју, први је приметио да су предиво и сировина за израду гајтана опрани у Вучјанки давали боље резултате него код прања сировине у Накривањки. Бојење предива опраног у Вучјанки било је успешније, а сам гајтан израђен од тог предива био је мекши и сјајнији, а боја постојанија. Постоји сведочење извесног свештеника из цркве Св. Георгије у Бунушком Чифлуку (име нисам пронашао) да је увек на „црвено слово“ препозанавао Вучјанце по белини њихових кошуља, опраних у Вучјанки.

Међутим после првог полета у изради гајтана, нешто услед појаве других радионица (конкуренције), а нешто и услед промене у одевању људи у Србији, гајтанаре у Вучју и Стројковцу губе на значају и на мах замиру. Становништво се враћа земљорадњи на својим ситним поседима, без икакве перспективе за напредак. Мита Теокаревић, просторију за израду гајтана у Вучју даје у најам извесном Панајоту, Грку који са још 7-8 својих сународника на том месту креће да штави и обрађује кожу. То је било 1913/1914 године и трајало све до краја Првог светског рата 1918. када кожара престаје са радом. Ово ме наводи на закључак да су Грци кожари, на неки начин наставили индустријску делатност у Вучју.

Настаје један вакуум од 10 година, све до 1928. када Мита Теокаревић опет узима ствар у своје руке и врши неку врсту припремних радњи за даљу индустријализацију. Он наиме од извесног Јосифа Станковића из рода Кованџијци, покушава да откупи имање за будуће постројење али се томе противи млађи брат Стеван. Договор није постигнут па опет настаје период мировања. Године 1932. договор са Кованџијцима постиже Лаза Теокаревић, откупљује имање и те године подиже перионицу предива која почиње са радом 1933. Први штофови стижу из параћинске фабрике (такође у поседу Теокаревића) и када се Лаза кончно уверио у изванредне квалитете воде из Вучјанке наставља са градњом фабрике, која је са новим машинама из Енглеске креће са радом 1936.

Уз фабрику и вилу за себе лично, зидану у енглеском стилу, Лаза Теокаревић подиже и низ зграда које чине данашњу Колонију. Те зграде подиже за своје упошљенике, инжењере, стручњаке који нису били из Вучја. Поред ових зграда, Лаза Теокревић подиже и ресторан на локацији преко пута главног улаза у фабрику. Данас је та зграда у приватном власништву, а користи је трговински ланац „Аман“.

Тако је Вучје, благодарећи пре свега квалитету воде из Вучјанке, својој микроклими и близини планине Кукавице као неисцрпног извора огревног дрвета, ушло у потпуно нови живот са огромним последицама у привредном, социјалном и културном животу.

… а онда је дошао 6. април 1941…

6. априла 1941. Године Нацистичка Немачка започиње напад на Краљевину Југославију познат као Директива 25. Јединице југословенске војске знатно су инфериорне у односу на снаге агресора, па брзо потиснуте, а Југославија је приморана на капитулацију.

Након капитулације Југославија је окупрана и подељена на окупационе зоне. Лесковац и околина припали су немачкој окупационој зони. Ипак, већ на почетку окупације на територији Југославије, јављају се устанички покрети. На планини Кукавици окупљају се борци који ће 10. августа 1941. године формирати Кукавички НОП. Поречки крај биће и један од центара окупљања бораца који ће формирати Први летећи корпус Горског штаба 110 Равногорског покрета.

Већ на почетку окупације Кукавички одред протерао је окупатора из Поречја и на ослобођеној територији формирао Народноослободилачки одбор. Центар и седиште НОП-а налазио се у Шутилнци, до којег припадници НОП-а спроводе струју са хидроцентрале у новембру 1941. године.

На почетку 1942. године долази до напада непријатеља на партизане који су истиснути из Вучја. На терен Поречја борци НОП-а се враћају крајем 1942. године, да би за свега пар месеци, већ у фебруару наредне године поново били нападнути од стране непријатељских снага. У нападу су учествовали и припаднци СДС из Лесковца, ипак напад није успео, а борци НОП-а предвођени Стојаном Љубићем Вујановским потискују непријатељске снаге, које се повлаче у Вучје, Лебане и Лесковац. Током 1943. године борбе се настављају, а непријатељ држи веће центре окупираним.

Све већи прилив бораца у одереде НОП-а условио је и формирање 13. Српске НОП бригаде 3. јуна 1944. године у Буковој Глави. Одмах по формирању бригаде одлучено је да се нападне непријатељ у Лесковцу и Вучју. Партизани су поразили непријатеља у борби код Мирошевца 15. јуна 1944. године, а затим накратко ослободили Вучје. Августа 1944. године одиграла се друга битка код Мирошевца, након које народ тражи ослобођење Вучја. Коначно Вучје је ослобођено без борбе 15. августа 1944. године.

Након завршетака рата, а према подацима из 1959. године у Вучју је било 401 домаћинство и 1.943 становника, а након према подацима из 1953. године било је 20.392 становника у Општни Вучје. Након завршетка рата много труда улаже се у образовање становника, па је од 20.392 људи, 8.062 било писмено. У будућности приметан је тренд пораста броја писмених становника.

Одмах после рата, подручје Поречја наставља индустријски развој започет крајем 19. века. Стара фабрика штофа Лазе Теокаревића рад наставља у друштвеном власништву и у сталном је успону. По подацима из 1953. године у фабрици је запошљено 740 радника, да би почетком 1971. године у фабрици радило 2200 запошљених. Детаљна анализа воде из Вучјанке извршена је 1967. године и показала је да је ова река друга најмекша у Европи. Вучје је по подацима из 1969. године имало и 66 занатских радњи. Већ до 70-их година 20. века у Вучју раде комбинати Вучје и Поречје. Први је производио штофове од вуне, а други пољопривредне производе. Пољопривредном комбинату је припадало и 44 трговинских радњи широм Југославије.